понедељак, 22. јануар 2018.

Ivan Plavšić Biografija

  
Rođen sam na vrhu planine,  iznad oblaka. Toga dana oni bejahu nisko, a ja u kući mojih roditelja iznad njih, visoko. Babica slučajno, ispusti me na pod...
 Dok sam padao direktno glavom na dole, ona preseče pupčanu vrpcu.
Toga dana, otac moj, iskopa rupu koliko duboku, toliko široku, stavi u nju kamen i posadi orah.
Pre nego što orah raširi grane, on kraj njega postavi klupu koja biće jednoga dana u hladovini. Orah i ne stiže da napravi senku na tom mestu, klupa istruli i na njoj više nije moglo da se sedi.
Da sam neki unišljen lik, ili da ovo što pišem spada u fikciju, autobiografija bi mi počela ovako. Zahvaljujući sebi i okruženju, nisam. Običan sam čovek od krvi, mesa i nikotina pošto mnogo pušim.
Ovako počinju neke moje priče koje su izmišljene.
Nego, da nastavim.
U životu, težio sam sledećim stvarima.
Prva, da napišem pesmu pod nazivom: Pismo mrtvoj ljubavi.
Naravno, shvatio sam da je to nemoguće.
Evo kako...
Rastanak sa jednom osobom. Došao sam da razgovaramo. Ona tužna, povređena, ljuta. Htedoh da je utešim i oraspoložim. Zbijao sam šale u vezi našeg rastanka. Ujednom trenutku, ona poče da se smeje, a zatim i plače.
Smeje se i u isto vreme plače.
Nasmejana, molila me da izađem iz sobe kako ne bi slušala više šta pričam.
Uplakana, preklinjala je da zauvek odem iz njenog života.
Otišao sam, naravno.
Shvatih tada, da ljubav ne može biti mrtva, ako je nema.  Da postoji, mora biti obostrana. To je kada ON i ONA postanu ONI i u polumraku sklopljenih očiju rade nešto i desi se ONO. Iz ljubavi, začne se novi život. Tako ljubav iz jednog oblika pređe u drugi. Neuništiva, a nije materija. Nemoguće je ubiti ljubav.
Tada sam sebi obećao da  zbog mene, više niko neće da se smeje i u isto vreme, plače.
 Dok sam živ.
Kratko je trebalo da u meni proradi humor.
Rekoh, onako samom sebi glasno:
Pa, može da se zbog mene smeje i u isto vreme plače dok sam mrtav!
I ovo je jedini dijalog u mojoj autobiografiji i da počnem rečenicu veznikom.
Odlučih tada da napišem sebi posmrtni govor koji će da se pročita na mojoj sahrani. Da svi prisutni nad mojim grobom, dok im oči suze, imaju osmeh na licu. Govor će da se pročita na razglasu da bi svi dobro čuli. Kako će moji voljeni da nađu razglas i dovedu struju do njega na groblju? Ne interesuje me.
Ništa akumulator.
Druga stvar; čvrsto rešenje da na groblju podignem za života sebi spomenik u obliku egipatske piramide. Za razliku od ovih običnih, dvodimentionalnih spomenika, moj biće trodimenzionalni. Na vrhu biće krst, koji će ujedno da se okreće oko svoje ose kada duva vetar. Sa rotirajućim, oko svoje ose, krstom, biće povezan merač brzine vetra čije će se očitavanje videti na spomeniku. Kažu ljudi da vetar najače duva na groblju, pa eto moći će i da vide kojom brzinom.
U stvari, piramidu, želim najviše zato što sam primetio da se ljudi na groblju, dok obilaze svoje upokojene, formalno prekrste. Želim da kada  ugledaju moj grob u čudu se prekrste i pomenu boga bar jednom u životu iskreno.
Tako, dragi čitaoče, stigao si do kraja moje autobiografije. Sve ostalo što mi se dešavalo u životu, samo je bila obična fabula. Radnja. Vrlo često čitav splet uzaludnih fabula.
Smatram da svaki čovek u sebi ima jednu priču, posebnu za njega samo. Ta priča može da bude zanimljiva ili dosadna. Može da je napiše ili ne napiše.
Moju sam napisao. Šta tu ima više da se kaže?
Oni koji se zbog mene budu smejali i plakali u isto vreme, u srcima njihovim biće zapisan ceo moj život. 



Ko uspe da pročita ova sitna slova, ne trebaju mu naočare. 

1 коментар: